ISTRAŽUJE NOVE METODE LEČENJA RAKA

U dalekom Tajvanu ,13 km od centra Taipei-a u predgradju Nan-Kang na Institutu za biomedicinske nauke u Kineskoj akademiji (Akademia Sinica) Pribojac dr. Željko Prijović bavi se istraživanjem novih metoda lečenja raka.

Na Tajvan je otišao prvi put 1998. godine, tražeći laboratoriju gde bi mogao nastaviti rad na ideji iz doktorata, za šta u Srbiji nije bilo ni novca ni podrške. U to vreme su dve laboratorije radile sličnu tematiku, jedna u Holandiji i laboratorija profesora Stiva Roflera na Tajvanu. Izabrao je Tajvan, jer kako kaže uvek je verovao da će 21. vek biti vek istoka.I nije se pokajao .

Pored ovog tu je još 3o Insituta i više od 1000 naučnih radnika i to je najveća naučna ustanova ovog dela sveta. Na čelu je Dr Lee, dobitnik Nobelove nagrade iz organske hemije. Tajvan je četvrti u svetu po broju naučnih radova i ulaganja u nauku su velika.

Na kojim istraživanjima trenutno radite i zašto su ona značajna?

Radim u Laboratoriji za imunologiju kancera i bavim se ispitivanjem novih metoda lečenja raka .Radim sa vrsnim naučnicima iz celog sveta , i imamo dva glavna pravca istrazivanja.

Razvoj imunoterapija za rak; genetskim manipulacijama i kloniranjem različitih signalnih molekula na povrsini ćelija-ubica i navodimo ih da prepoznaju i uniste ćelije raka a radimo i na razvoju vakcina za rak.

Drugi pravac su ciljane isporuke lekova u tumor, nove terapije tumora zasnovane na alkaloidu kamptotekanu (camptothecin)izolovanom iz kore drveta “shi-su” (“sretno drvo” ili “drvo srece”). Pre davanja leka menjamo enzimsku sliku tumora virusnom ili bakterijskom isporukom genetski modifikovanih enzima a zatim dajemo modifikovan lek koji samo u kancernom tkivu biva prepoznat i aktiviran.

Oba pristupa bi mogla omogućiti uspesniju terapiju raka uz manje štetne efekte na zdravo tkivo, kao i sprečavanje metastaza. Za sada smo uspeli da posle jedne-dve doze potpuno izlečimo miševe u poodmakloj fazi bolesti. Ponavljanje uspeha na ljudima je naravno dug, težak i neizvestan put.


Da li imate saradnju sa genetičarom dr. Miodragom Stojkovićem?

Sa Dr. Stojkovićem sam privatno u kontaktu ali stručno do sada nismo saradjivali, sto ne znači da nećemo. Naime,matične ćelije, sto je oblast njegovog interesovanja, su sve aktuelnije u istrazivanjima nastanka i terapije raka, pa bi na tom polju moglo doći do saradnje.

Da li nameravate da se vratite u Srbiju?

Povratak u Srbiju je naravno tema o kojoj svi “gastarbajteri” razmisljaju bez obzira zbog čega i gde su otišli. Povratak je velika zelja mnogih, mada se retkima ta želja i ispuni. Postoje momenti u kojima se ta odluka dodatno aktuelizuje, kao rodjenje deteta, polazak deteta u školu .
Ko se ne vrati tada, uglavnom se ne vrati nikada. Mi smo upravo u jednom takvom momentu i jos ne znamo kojim putem cemo krenuti!

Dodatnu tezinu problemu daje traženje posla u Srbiji. Naime, stanje nauke u našoj zemlji je decenijama veoma loše. Većina problema zbog kojih sam ne samo ja već i hiljade drugih naučnika otišli, su još prisutni ili su se čak produbili! To je kompleksan problem koji javnost, ne vidi niti može adekvatno reagovati.

Neki koraci ka poboljšanju se vide tu i tamo, mada je još mnogo onoga sto bi se moralo promeniti. Imam razumevanje za loše stanje u onim oblastima koje traže novac da bi se problem rešio (kupovina moderne opreme, izgradnja modernih laboratorija…), ali nemam razumevanje za odsustvo pomaka napred u onim sferama koje traže samo želju i dobru volju, kao sto su zakonodavstvo i organizacija nauke.

Ja sam probao povratak posle oktobarskih promena 2001 godine, ali sam na žalost zaključio da bitnijih promena na bolje u sferi nauke u Srbiji za sada nema.

Ako odlučite da napustite Tajvan gde biste onda otišli ako ne vidite perspektivu u Srbiji ?

Uzimajući u obzir trenutno stanje nauke ali i ekonomije, politicke prilike, kao i potrebe porodice, smatram da je Švajcarska u Evropi i Kanada u Americi optimalan izbor za naučnika iz Srbije.


Da li ste sa porodicom tamo?

Da. Ovde sam sa porodicom, suprugom Marinom , i sinovima Milanom i Dušanom . Boravak dece je posebna otežavajuća okolnost posto je ovo podneblje čestih i opasnih infektivnih bolesti tipa, Japanski encephalitis, Dengue groznica, Enterovirus 71 .A 20 posto populacije ima neki oblik hepatitisa. Hepatitis C je jako rasprostranjen kao i rak jetre povezan s tim. Bolnice na Tajvanu su dobro opremljene, mada stručnost lekara nije na zavidnom nivou. Srećom mi do sada nismo imali nikakvih zdravstvenih problema .

Kako ste se navikli na život u Tajvanu ?

Na ovo pitanje bi moja porodica mogla bolje odgovoriti. Život naučnika je vezan za laboratoriju u kojoj provodim 12-16 sati dnevno i vikendima i praznicima, tako da nemam mnogo vremena za interakciju sa okolinom. Porodica, sa druge strane, ima mnogo slobodnog vremena za “navikavanje”.

Opšti utisak je da je Tajvan u mnogo cemu različit od života na koji smo navikli. “Druga planeta” sto kaze moja supruga Marina. Zaista, kao da se neko trudio da napravi “suprotnu civilizaciju”.

Sve što se kod nas ne radi, ovde je pravilo: mesa se slatko i slano u jelima (meso u sosu od meda), supa se servira na kraju jela, šećerna trska se posle žvakanja ispljune u šaku što je sasvim učtivo.

Razlike su vidljive i u svakodnevnom zivotu i treba vremena da se naviknete. Sve sto bismo mi pogurali, oni to povuku, sve sto bismo mi okrenuli nalevo oni okrecu nadesno.

Kada sam pre deset godina prvi put došao na Tajvan, ovde nije bilo ni hleba, o siru da se i ne mašta. Medjutim, kako se Tajvan otvorio ka svetu 1999 godine i broj stranaca je porastao. Tajvanci, uvek jako poslovični, to su brzo primetili, tako da su sada hleb, sir, torte,relativno lako dostupni. Od naših proizvoda smo jedino primetili “Vodu-vodu”. Kiselo mleko, koje oni ne poznaju a mi bez njega tesko podnosimo vrućinu, sami pravimo koristeci originalnu kulturu “lactobacillus Bulgaricus” dobijenu od kolega iz Bugarske.

Evropska hrana je, nažalost, skuplja zbog transporta ,tako je i hrana koju mi jedemo osetno poskupela! Ipak je u poredjenju sa Srbijom jeftinije.
Administracija je posebna priča. To je jedini primer koji sam video da je administracija u sluzbi gradjanina. Oni imaju more propisa u kojima se nije lako snaći ,narocito strancima.

Svaki sluzbenik smatra svojom duznosću i zadovoljstvom da vam nadje član zakona koji je najpovoljniji za vas. Šetanje od šaltera do šaltera je nepostojeće i sve se zavrsava brzo, efikasno i nadasve ljubazno!

S nase tacke gledista, narocito poredeći sa aktuelnim vestima iz Srbije, Tajvan je oaza mira. Sudstvo je nezavisno, zakoni su rigorozni I tako se primenjuju. Posedovanje droge i oružja je zabranjeno I kažnjava se smrću! Tako je narkomanija tek u začetku a kriminal neznatan.

Sve ulice u mom kraju imaju video nadzor. Za svo vreme mog boravka ovde, a često i noću pešačim do stana ili dalje, nikada nisam doživeo bilo kakvu neprijatnost niti čak bio legitimisan!

Drustvo je podredjeno gradjaninu toliko da ta tolerancija zna da zbuni. Uobicajeno je da kada neko umre postave šatru na ulicu čime je sasvim zatvore. To sam razumeo za lokalne “sokake” koji se nalaze po kvartovima ali sam pre par dana to video na glavnoj ulici, koja ima četiri trake .Šatra je bila postavljena tako da pokriva trotoar i jednu traku puta! Niko se nije ni namrštio zbog toga.

Jedna zanimljivost .Posto je Tajvan tropsko ostrvo bacanje smeca u kontejnere bi bilo nepraktično jer bi se miris trulezi i zaraze lako širili. Smece se izbacuje svako vece u kamione koji krstare gradom.Poziv za bacanje smeca je klasična muzika “naš” kamion svira “za Elizu” a tokom izbacivanja smeća emituju se lekcije Engleskog jezika.
Svi uredno iznesu smeće 5 minuta pre dolaska kamiona, malo popričaju medjusobno, napune kamion, čuju pri tome malo engleskog jezikai i razidju se.

Radite posao koji volite i živite u jednoj lepoj zemlji . Koliko vam nedostaje Srbija i Priboj . Ima li nostalgije?

Nostalgija je stalni neželjeni pratilac nas južnjaka. Ostali to nekako drugacije podnose. To nisam primetio kod Amerikanaca, Engleza .Kod nas, Rusa i Iračana je jako izrazeno. Lečimo se muzikom, hranom i jadanjem jedni drugima. Ipak, ima momenata kada povratak visi o koncu. Naprimer,kada shvatim da svom dvoipogodisnjem sinu Dušanu ne mogu da objasnim značenje reci deda.